Život je bojanka, ne tamnica

Mislim da generalno zanemarujemo boje, njihov unutrašnji glas, poreklo i znakovitost - manje istina u svojim odevnim kombinacijama, više, i presudno u perspektivi gledanja na čudo kojem prisustvujemo, a koje se najispravnije može nazvati životom. Sve češće se susrećem sa ljudima koji bistreći svetsku i domaću politiku, te svoje “skučene” živote koriste sve nijanse crne, u rečima, u pokretima, pogledu. Onda se njihove reči prilepe za njihove živote i više nije crna samo tamo neka statistika, već i njihova jutra, očekivano sutra, sam život…. Koji je to trenutak, pitam se, kada čovek da svoj dobrovoljni pristanak na crnilo? Zašto je ankcioznost sveprisutna u našem gradu, zašto smo prihvatili da svoju osobenost i samobitnost svedemo pod taj višeznačni anglicizam? Da li su posredi realne okolnosti, šumovi koje osećaju u komunikaciji sa bližnjima, okolinom, sobom ili prilike u svetu?

Mislim ništa od toga nije i ne može biti presudno za izostanak radosti. Posredi je nemušti pristanak da oduzmemo životu ono što mu svojstveno pripada! Jer radost se ne mora materijalizovati kroz velika primanja ili uplaćeni aranžman za željenu destinaciju, već postoji i ona - radost rađanja cveta, zalaska sunca, mrdanja prstiju na nogama dok se razvlačimo u krevetu uz prvu jutarnju kafu.… Da li su te stvari nedostatne?

Nisu, naprotiv. Demantovaće me mnogi suvim činjenicama da savremeni čovek ne može biti srećan, da je stres sastavni deo svakog dana, da je neizvesnost u kojoj živimo potapajuća. I njima dajem za pravo. Ali, ali, tek kada dokažu da su uradili minimum za sebe - izdvojili 10 minuta za tehniku pravilnog disanja i četiri sata nedeljno za vežbanje. U protivnom, ne prihvatam izgovore.

Danas mnoga naučna istraživanja koja se bave ključnom temom novog milenijuma, kako pomoći čoveku pod stresom, prihvataju, čak preporučuju tehnike kojima joga vlada unazad više hiljada godina. Pravilno disanje i tehnike opuštanja, te sistem vežbi, neophodan za psihofizičko zdravlje pojedinca. Ali, kada usvojimo i počnemo da praktikujemo ta znanja, javljaju se i ona osećanja i pokretači za koja smo gotovo zaboravili da postoje. ŽELJA, da uradimo nešto za sebe, MIR - na koji neće uticati neumoljivi časovnik kao podsetnik na nove obaveze. IZAZOV - da savladamo prepreke, prvo telesne, a zatim i one duhovne koje znače: prihvatam sebe, prihvatam život jer život nije tamnica već Božja bojanka, prihvatam nedaću jer ona nije kazna već ispit, prihvatam slabost jer posle nje dolazi jačina. Kada usvojimo ovaj mali rečnik zaboravljenih pojmova, spoznaćemo da su putevi oko nas, da je život očaravajuća kombinacija boja, osećanja, impulsa, da je bezizlaz psihička barijera, da izbor znači život, pa bio on bar i meškoljenje u krevetu uz prvu jutarnju kafu. Otuda se vraćam na početak teksta. Ne zanemarujmo boje - jer život nije tamnica već Bojanka. Na nama je da napravimo prvi korak. Posadimo neki cvet, ispratimo zalazak sunca, poćutimo sa najboljim prijateljem, savladamo tehniku disanja…

No Comments Yet.

Leave a comment